LET ZA KREMLJ, POVRATAK U ISTORIJU

 

 

 

Piše: ISTINA.RS

Uspeo je. Preleteo je. Preskočio je ratna dejstva, nadleteo realnost, izbegao NATO duhove i ukrajinske senke koje mu se motale po glavi kao loši rejtinzi – i sleteo pravo tati u naručje.

Aleksandar Vučić je stigao u Moskvu.

I ne, nije poneo poklon. Poneo je pokornost. Kao dete koje beži kod tate kad ga kod kuće čeka kazna. Ispod kaputa je samo samoljublje i strah. A ispod tog straha – još više straha.

Ovog puta, za razliku od prethodnih 'fantomskih' letova, videli smo ga!
Video ga je i Pink. Video ga je i Informer. I još hiljade novinara – njih tačno dvoje. Dva sveta medijska giganta, dve PR oaze autokratije. Pink-erka i Informer-ka, junački u prvim redovima, kao da izveštavaju sa hodočašća.

I ne samo da su ga videli – on je govorio.
Govorio je sam sebi hvalospev. Govorio je kao da mu pred nogama stoji stotinu kamera. Kao da je poslanik mira, glas razuma i diplomata epohe. A zapravo: glas samoće koji se samouvereno odjekuje među ikonama i carskim zastavama.

DOK STUDENTI ŠETAJU, ON PRETI

U sigurnosti tatinog krila, u senci Kremlja, izvukao je mač i zapretio sopstvenom narodu.

"Neka im te izbore raspiše neko drugi. Na njihovu žalost, raspisujem ih samo ja."

Toliko o dijalogu. Toliko o demokratiji. Toliko o uvozu ruskog modela – bez carine.

Zaboravlja, međutim, da ovde više nema tišine. Beograd bruji. Novi Sad viče. Niš puca.
Zaboravlja da studenti ne idu na audijenciju, nego na protest. Da narod ne traži dozvolu, nego poštovanje.
Zaboravlja da ono što je sagradio na strahu – sada podriva narodna hrabrost.

Možda je mislio da će povratak iz Moskve biti njegov trijumf.
Ali Srbija ga neće dočekati sa crvenim tepihom, nego sa transparentima.
Neće ga dočekati poslušnici, već pitanja.

I neka zna: kada se vrati – neće mu sletanje biti najteže.