ИСТИНА.РС

  Priča mog prijatelja koju sam poželeo  da podelim sa vama u znak podrške svima koji se bore u želji da nam deca ne žive u strahu šta im sutrašnjica donosi. Branislav Bego Pavlovic   "Na pijaci sam. Među ljudima. Među onima koji se diče „zdravim razumom“, „poštenim radom“ i „ljubavlju prema deci“. A onda ih čuješ. I ne znaš da li si na trgu ili u rovovima. „To treba motkama da se bije.“ „Treba neko da pusti rafal preko te raskrsnice!“ „Samo da ih policija poravna, sve redom!“ Nisu to komentari psihopata. Nisu to političari iz tabloida. To govore roditelji. Ljudi koji imaju decu. I ne pričaju o kriminalcima. Ne pričaju o ubicama. Pričaju o sopstvenoj deci. O tinejdžerima koji hodaju ulicama i viču: „Dosta je!“ O studentima koji traže pravdu za mrtve drugove i slobodu za žive roditelje. Ti isti što traže rafale po ulicama – uveče ljube svoju decu za laku noć. I ujutru kače srce uz srce na Facebooku. Licemerno. Bolest duha. Moralna gangrena." OD PSEĆE VERNOSTI DO ČOVEČJE SR...

  Otvoreno pismo svakom policajcu koji još ume da pogleda sebe u ogledalu Nosiš uniformu. Nosiš pendrek, lisice, gas. Nosiš fantomku. Ne da te štiti od metka, već da te sakrije od srama. Znaš i ti, brate, da to više nije ona uniforma što ju je nosio tvoj otac. Znaš da ovo nije zakon, već privatna firma koja prodaje narod za sendvič i kvadrat stana. Znaš da ne štitiš red nego raspad. Ne čuvaš mir nego režim. I znaš, kao i ja, da će ti jednog dana na operacionom stolu ležati tvoje dete, a iznad njega – onaj isti student čije si zube izbacio na asfalt jer je tražio vodu, slobodu i zakon. Neće te prepoznati. Ali ti ćeš znati. Znaćeš i kada mu bude predavao, onaj kome si šutirao glavu. Kada mu zub popravi ona koju si nazvao "prdara". Kada mu posao u struci nikad ne bude dostupan – jer si ga ti gurnuo u dosije. Ti, koji si skinuo značku, broj, prezime – kao da se stidiš i samog sebe. I treba da se stidiš. DA LI IMAŠ PLAN? Nećeš doveka biti "specijalac", doći će dan kad vi...