NIJE ON GLUP – MI SMO ZABORAVNI

 

Kažu: Vučić je glup.

Kažu to na internetu, u kafani, na pauzi, u redovima u pošti, kod zubara.
I svi nekako lakše dišu kad to kažu. Kao da je to opravdanje.
Kao da time što misliš da je on glup – sebe automatski činiš pametnijim.

Ali, prijatelju...
on nije glup. On zna s kim ima posla.

I ne koristi to protiv sebe – nego protiv tebe.

NISMO GA NASLEDILI – SAMI SMO GA ODGAJALI

Vučić nije došao iz svemira. Nije se rodio u Predsedništvu.
Niko ga nije doneo u cegeru na Terazije.

Mi smo ga pravili. Mi smo mu tapšali.
Mi smo klimali kad je menjao strane.
Mi smo okretali glavu kad su drugi bili meta.
Mi smo govorili "ma pusti, ne mešaj se", "šta možeš ti da promeniš", "ćuti, dobro je dok ne puca".

I sad kad puca – šta?
Sada je on kriv što smo mi ćutali?

Neće moći.

“GLUPOST” KAO OPRAVDANJE – NAJJEFTINIJA SAMOOBMANA

Nije glup čovek koji se istovremeno slika s patrijarhom, šeta sa Brnabićkom, piše pisma Putinu, a potpisuje sporazume sa NATO-om.
To je trgovac iluzijama. I dobro zna koliko košta svaki naš mit.

Glup?
Čovek koji zna da će narod brže zaboraviti šta je rekao – nego gde je ostavio pasoš?

Ne, druže.
To nije glupost.
To je precizno upravljanje kolektivnim zaboravom.

TELEVIZOR – MAŠINA ZA ZBRISAVANJE PAMĆENJA

Kod nas televizor nije uređaj.
To je učitelj, terapeut, tribunal, bog i grobar.

Na ekranu vidiš kako nestaje istina, a rađa se priča.
Nema ni srama, ni logike, ni pitanja.
Samo naracija. Samo emocija. Samo "vođa".

I kad padne rejting – izmisle novi "državni neprijatelj",
ili novi humanitarni gest,
ili još jednu suzu u direktnom prenosu.

A narod, sedamdeset posto njih, veruje – ne zato što ne zna bolje,
nego zato što više voli da ne zna.

Jer kad znaš – onda moraš i da reaguješ.
A to boli.

OVDE PAMETAN ČOVEK IZGLEDA SUMNJIVO

Pametan kod nas ne prolazi.
Pametan previše priča, pita, sumnja, smeta.

Ovde se ceni "snalažljiv".
Onaj što zna šemu, što ima vezu, što zna "kako se radi".

Vučić to zna.
On ne mora da bude mudar – dokle god narod mrzi mudre, a sluša galamdžije.

Ne treba mu program – dok god ima spot.
Ne treba mu istina – dok god ima slogan.
Ne treba mu politika – dok god ima sapunicu.

ĆUTANJE KAO ŽIVOTNA STRATEGIJA

Ako postoji valuta koja drži ovaj sistem – to nije dinar.
To je ćutanje.

Za ćutanje se napreduje.
Za ćutanje se ostaje.
Za ćutanje se preživljava.

Ćute profesori – jer neće da izgube mesto.
Ćute lekari – jer im deca rade u državnim bolnicama.
Ćute popovi – jer blagosiljaju zgradu opštine.
Ćute novinari – jer i laž plaća kredit.

A glasni?

Njih je sve manje.
Ili su već otišli. Ili ih više ne zovu. Ili su "ekstremisti".
A mi...
Mi ćutimo i slavimo što nismo oni.

SVI MI ZNAMO – ALI NEĆEMO DA ZNAMO

Ne postoji građanin Srbije koji stvarno veruje da je sve u redu.
Ne postoji radnik koji misli da ga plaćaju pošteno.
Ne postoji penzioner koji ne zna da je opljačkan.
Ne postoji mlada osoba koja veruje u konkurs bez nameštanja.

Ipak, svi nastavljamo kao da se ništa ne dešava.

Jer nas boli – i jer smo umorni.

Ali to što ćutiš ne znači da si neutralan.
To znači da si – saglasan.

ZAKLJUČAK: NIJE ON KRIV ŠTO LAŽE – MI SMO KRIVI ŠTO VIŠE NE PAMTIMO

Zaborav je ovde postao državna ideologija.
A pamćenje – gerilski čin.

Neće nas spasiti izbori, protesti, opozicija, Evropa.
Ni Amerika. Ni Rusija.
Ni ambasade, ni molitve, ni zakletve.

Spasiće nas pamćenje.
Pamćenje koje ne zaboravlja šta su rekli.
Ko je lagao. Ko je ćutao. Ko je profitirao. Ko je stradao.

Jer nije on car.
Mi smo mu kruna.

I dokle god budemo u zabludi da je on "glup",
a mi "nemoćni",
on će vladati.

A mi – sve više ličiti na narod koji više ne gleda u ogledalo.

🪞 NAŠE OGLEDALO
✍️ Nenad Tešić / ISTINA.RS
📣 Ćutanje više nije opcija
🔴 #pzsnvrbas