KAD POLITIČAR PROGOVORI KAO KOMESAR, A DRŽAVU SVEDU NA PARTIJSKU KANCELARIJU

KAD POLITIČAR PROGOVORI KAO KOMESAR, A DRŽAVU SVEDU NA PARTIJSKU KANCELARIJU

Postoje trenuci kada jedna jedina izjava ogoli čoveka više nego deset konferencija za medije, sto gostovanja i hiljadu parola. Dovoljno je nekoliko rečenica da se vidi da li pred sobom imamo državnika, političara, stranačkog vojnika ili običnog glasnogovornika sile. Upravo takav utisak ostavlja Miloš Vučević kada govori o studentima, policiji, pobuni, državi i „odbrani poretka“.

I ne, ovde više nije važno samo šta je rekao. Važno je kako je rekao. Jer ton često kaže više od sadržaja. A njegov ton nije ton čoveka koji želi da smiri društvo, da sačeka činjenice, da zaštiti dostojanstvo institucija i sačuva mir među građanima. Ne. To je ton čoveka koji je odavno odlučio da u svakoj kritici vidi neprijatelja, u svakom otporu pobunu, a u svakom građaninu koji se ne pokori – opasnost po državu.

Tu počinje i najveća prevara našeg vremena.

Kad neko kaže da oni koji blokiraju, protestuju ili pružaju otpor „ruše mir i poredak“, on ne pokušava da objasni stvarnost. On pokušava da je prefarba. Da narod više ne vidi šta se stvarno događa, nego da vidi ono što vlast želi da vidi. To je stari trik. Nije nov, samo je bezobrazno često korišćen. Najpre uzmeš tragediju. Zatim je obložiš patriotizmom. Onda protivnike pretvoriš u neprijatelje države. A sebe predstaviš kao zaštitnika reda, zakona i otadžbine.

I tako, dok narod gleda dim, vlast završava posao u pozadini.

Miloš Vučević u takvim nastupima ne deluje kao državnik. Deluje kao partijski egzekutor u finom pakovanju. Kao čovek koji ne govori da bi razumeo društvo, nego da bi ga podelio. Kod njega nema prostora za sumnju, za meru, za ljudskost, za pitanje da li je policija možda prekoračila ovlašćenja, da li je reakcija bila primerena, da li univerzitet ima autonomiju, da li institucije rade pod pritiskom. Ne. U toj priči postoji samo jedna istina – njihova. I samo jedna dozvoljena emocija – poslušnost.

To je posebno opasno kada se tragedija studentkinje koristi kao politički štit. Tada više ne govorimo o potrebi da se dođe do pune istine, nego o potrebi vlasti da preko bola i smrti napravi propagandni rov. Umesto da se narod umiri činjenicama, hrani se parolama. Umesto da institucije rade tiho i profesionalno, političari izlaze sa ratnim rečnikom. Umesto da se sačuva dostojanstvo svih uključenih, dobija se predstava u kojoj su jedni „branitelji države“, a drugi „blokaderi“, „nasilnici“, „rušitelji poretka“.

To nije jezik ozbiljne države. To je jezik političke histerije.

A kad politička histerija postane službeni rečnik, tada svi treba da se zabrinemo. Jer sledeći korak je jednostavan: ako je svaki protivnik države neprijatelj, onda je svaka represija opravdana. Ako je svaka kritika napad, onda se svaki odgovor vlasti može predstaviti kao samoodbrana. Ako je svaka pobuna protiv vlasti ujedno i pobuna protiv Srbije, onda partija više nije partija – ona postaje vlasnik države.

E tu dolazimo do suštine.

Najveći problem sa ovakvim ljudima nije to što viču, prete i optužuju. Takvih je Srbija gledala i previše. Veći problem je što oni uporno brišu granicu između države i partije. Kao da je Srbija njihovo privatno preduzeće. Kao da su institucije njihova imovina. Kao da je policija njihov stranački alat. Kao da univerzitet sme da postoji samo dok ćuti. Kao da građanin ima pravo na glas samo dok aplaudira.

To nije patriotizam. To je prisvajanje države.

Pravi državnik zna da država nije partijska kancelarija. Zna da policija ne sme biti scenografija za političke poruke. Zna da se tragedija ne koristi kao megafon za propagandu. Zna da institucije nisu tu da čuvaju vlast od naroda, nego narod od samovolje vlasti. I što je najvažnije – zna da je snaga države u poverenju, a ne u etiketiranju.

Ali kada neko uporno govori kao da je svaki neposlušan građanin potencijalni rušitelj zemlje, onda taj čovek ne gradi poverenje. On gradi strah. A vlast koja se hrani strahom uvek na kraju ogoli svoju pravu prirodu.

Zato danas o Milošu Vučeviću ne mislim kao o državniku. Ne mislim ni kao o političaru koji želi dijalog. Mislim o njemu kao o veoma disciplinovanom glasniku jednog sistema koji više nema šta da ponudi osim pritiska, etiketa i stalne proizvodnje neprijatelja. On ne pokušava da smiri društvo. On ga drži na ivici. Ne pokušava da objasni istinu. On je oblikuje po meri partije. Ne pokušava da zaštiti institucije. On ih koristi kao kulise.

A narod? Narod treba da poveruje da je sve to normalno. Da je normalno da se studenti nazivaju rušiteljima. Da je normalno da se univerzitet posmatra kao sumnjiva teritorija. Da je normalno da se policijska sila unapred opere političkom rečenicom. Da je normalno da se svako ko ne klekne pred partijom proglasi opasnošću.

E pa nije normalno.

I ne sme da postane.

Jer kada vlast počne da govori kao da je ona sama Srbija, tada je krajnje vreme da Srbija progovori svojim glasom. Ne glasom partije. Ne glasom propagande. Ne glasom straha. Nego glasom ljudi koji još razlikuju državu od vlasti, zakon od samovolje, patriotizam od političke trgovine.

U tome je danas cela istina.

Ne brani on Srbiju od njenih neprijatelja.
On brani vlast od sopstvenog naroda.

OBRAZ I OTPOR 🔴 N.T.